Komentar naše čitateljke Jelene Antanasijević „A zašto vaspitačica govori o lošim uslovima tek sa odlaskom u penziju?“ prenosimo vam u celosti da bismo vas uveli u novu temu.
„Postoji zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, kao i normativ o broju dece po grupama u skladu sa uzrastom, ali niko se ne buni (ili je vrlo mali broj onih koji to čine) dok rade u državnom vrtiću. Ja kad pitam prijateljicu koja radi sa 43 upisane i oko 39 dolazeće dece uzrasta od 3-4 godine na Vračaru, zašto se ne buni, njen odgovor je „Jesi li luda pa da me bace u Rakovicu?“… Takvo razmišljanje je kod većine, a pošto tako razmišljaju onda jesu najvećim delom odgovorne za stanje u grupi.
Zašto u privatnom vrtiću to ne može da se desi, ili bar u većini (ima naravno i tu zaštićenih od Zakona)? Tu prosvetna inspekcija vrlo uspešno primenjuje pomenuti Zakon, a vaspitač bira „ovde mi se sviđaju uslovi, ovde ne“.
Dakle do čoveka je koji bira ovaj poziv, da pristupi odgovorno u svakom segmentu, a među prvim stavkama je broj dece u grupi.“
Ista autorka odvela nas je iz jedne teme u drugu, tako lagano i spontano. Tekst prenosimo i ovaj put u celosti, jer treba da se preispitujemo a ne da prihvatamo sve zdravo za gotovo.
„Prvo, hvala na prethodno objavljenom tekstu koji je bio moj odgovor na temu rada i uslova vaspitača.
I ovde su komentari pokazali da je svako, iako VASPITAČ (namerno pišem velikim slovima odajući čast tom zanimanju, jer je to najlepši, najteži i najodgovorniji posao!) prebacivao odgovornost na nekog drugog, kriva je direktorka, kriv je sindikat, društvo, situacija…
Ne krivi smo mi, koji ćutimo, na masu propusta, na nerugalarnosti, uvrede sa raznih strana, jer je čitavo obrazovanje stavljeno po strani.
Treba se potruditi da se vrati dostojanstvo poslu vaspitača, edukatora, profesora na bilo kom nivou.
A kako? Tako što će svako, za početak, biti spreman da kaže koje su to nepravilnosti preko kojih se prelazi, prećuti, jednom rečju da se postave granice.
Jer, mišljenja sam da se dostojanstvo ove profesije, pa i svake druge, gradi na jasno izrečenim stavovima, čvrsto izgrađenim pozicijama o važnosti posla koji se obavlja i znanjem o poslu koji realizujemo.
Pa ako nove Osnove nisu „dobre“, zašto to prećutkivati? Uvedene su navrat – nanos, zašto?
Uvedene su bez sistemske obuke vaspitno – obrazovnog kadra, bez prave mogućnosti da vrtići svoje prostore reorganizuju i stvaraju prostorne celine, bez prave mogućnosti da se osnove realizuju u saradnji sa društvenom sredinom, a o roditeljima da ne govorim…
I najvažnije uvedene su bez prave provere učinka dece i njihovog postignuća u školi, iako bi to trebalo da bude jedno od najvažnijih merila jednog vaspitno – obrazovnog modela.“
