Desanka Maksimović

Značajne ličnosti naše proslosti: prosvetitelji, naučnici, pisci i pesnici, slikari i drugi značajni ljudi. Potrudi se da kada ovo naše vreme bude prošlost, tvoje ime bude upisano u spisak značajnih ljudi, da se večno pamti!

397

“Desanka Maksimović je najduža moć srpskog jezika. Za njenog veka ugasili su se toliki vulkani, presušile reke, zatvorili rudnici, presahli izvori – samo je ona sve duže pevala, što je duže živela “
Matija Bećković

Malo je pesnika koje smo tako voleli i volimo kao Desanku Maksimović. Setimo se, samo, svih uveličanih fotografija i natpisa sa njenim imenom po našim školama. Kud god je stizala, dočekivali su je radosno i pobožno – i deca i omladina i ljudi duboke starosti. Volela je i pticu i biljčicu, a stalno brinula o čoveku.

Za čitaoce “Male škole” evo malog podsetnika na najvažnije datume iz njenog života:

1898. Rodila se 16. maja, u Rabrovici kod Valjeva, od oca Mihaila(sveštenika) i majke Draginje.
1905–1909. U Brankovini i Valjevu uči osnovnu školu.
1919. Završava Gimnaziju u Valjevu.
1920. Objavila prve pesme u časopisu “Misao”.
1923. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
1927. Objavila prvu knjigu pesama za decu „Vrt detinjstva“.
1941. Piše poemu o streljanju kragujevačkih đaka.
1953. Penzionisana kao profesor Prve ženske gimnazije u Beogradu.
1955. Objavila knjige „Miris zemlje“, „Leptirova uspavanka“ i „Rosna rukovet“.
1958. Odlikovana Ordenom zasluga za narod I reda.
1964. Objavila knjigu „Tražim pomilovanje“.
1973. Objavila knjigu „Nemam više vremena“.
1975. Dobila specijalnu „Vukovu nagradu“.
1983. Objavila knjigu „Slovo o ljubavi“.
1989. Prisustvovala proslavi šest vekova od Kosovskog boja.
1990. Podignut joj je, za života, spomenik u Valjevu.
1992. Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle uručio joj je Orden Svetog Save.
1993. Umrla u svom domu u Beogradu, 11. februara. Sahranjena je u svojoj Brankovini – 13. februara.

Ćirilični tekst čitajte na sajtu časopisa Zmaj