Ja sam u školi vrlo pogrešno književno vaspitan. Slično onako kao što se deca i danas u školi vaspitavaju. Ne valja učiti decu da fraziraju i lažu u pismenim zadacima. I ja sam nadobijao mnogo petica za laži i fraze i mislim da je to velika grehota i verujem da bi taj odnos i vrednovanje onoga što deca poseduju moglo biti i drugačije. Šteta je što to ni danas nije drugačije.
Te petice i sve to je stvorilo u meni neki odnos pa sam počeo da koketiram s literaturom kao dečak od trinaest, četrnaest godina. Silne pohvale da sam pisac, da ću biti pisac, da sjajno pišem, u stvari zasnivale su se na mojoj veštini da lažem i fraziram a ne na autentičnom i poetskom mišljenju i izražavanju. Kada sam izašao iz škole i pokušao da pišem, na moju sreću, shvatio sam kakva je to laž! Mnogo godina mi je trebalo da se te laži oslobodim.
U toj borbi protiv laži možda se stvorio neki moj stil, neka mala ironija i prema pisanju i prema životu. Mislim da je ono osnovno što sam uspeo da uradim u životu taj otpor prema frazama, laži, sentimentalnosti, prema naglašenoj osećajnosti, deskriptivnosti – sve ono što sam ja kao dete radio, a što mi se na kraju moralo smučiti. U borbi protiv sopstvenih slabosti izgradio sam taj malo ironičan i oslobođeni stil i tako je to valjda i počelo…
