Živela u polju dva krompira. Živeli su sasvim dobro i ništa im nije nedostajalo. Sunce je grejalo zemlju i bilo im je toplo. Kiša se s vremena na vreme brinula da ne budu žedni.
– Znaš – rekao je prvi krompir jednog dana – želim postati neko i nešto u životu. Želim postati najveći krompir na svetu.
– Kako hoćeš. Meni je dobro i ovako malenom – rekao je drugi.
I tako je prvi krompir počeo rasti. Trudio se iz sve snage i dobro mu je išlo. Rastao je naočigled. Drugi krompir ga je gledao i ponekad upozoravao da ipak ne bi trebao preterivati. Prvi mu se smejao uživajući u svojoj veličini i za dokaz svoje moći porastao još malo.
Otkrili su ih krajem leta. Prvom su se divili i hvalili ga. On se od prevelike sreće upinjao narasti još malo. Zatim su ga merili, vagali, fotografisali i na kraju odneli. Drugog su bahato bacili u polju na stranu govoreći:
– A šta ćeš nam ti kad si tako malen da ni pod zub ne staneš. Malen krompir beše zadovoljan. Tu je našao drugi krompir svoje veličine, pa se odmah sprijateljiše. Bilo im je lepo. Pričali su šaljive priče i bejahu veseli.
Jednog dana vetar je odnekud doneo u polje list novina. Krompirići su na slici videli svog znanca i saznali da je stvarno postao najveći krompir na svetu. Na kraju su pročitali koliko su porcija pomfrita uspeli ispeći od njega. Bilo im je žao velikog krompira.
Videli su da biti velik i slavan ne znači i biti sretan.