Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime. Na nožicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom poprskanim snežnim zvezdama, na glavi je nosila ledenu krunu, koja se prelivala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan pahuljicama, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mlada, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Sletale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića
Često je Snežana mislila zašto li je crna ptica tužna, zašto uvek obara glavu i jednom je upita:
– Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?
– Kako, mala kraljice, znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom; kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mašem krilom-odgovori ptica okolišeći.
– Tužan si, tužan, čamčiću, uvek sumorno – obaraš glavu i gledaš u vodu. Reci mi šta te to mori, možda ću ti pomoći – reče
Snežana opet.
Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima, ali čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krišom posmatrala iz svog gnjezda da bi videla šta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pognula glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi i plovi lagano, lagano, rekao bi čovek ne miče se. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera pa ponovo upita:
– Čamčiću moj crni, reci mi što si tužan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde, provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu.
Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode, ne dižući na njoj nijednog talasića, pruži svoje krilo i kad Snežana sede na njega, otisnu se polako ka sredini jezera. Okolo se sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice što bi katkad skočile s grane na granu, blistala se od beline Snežana, kraljica zime.
– Mala kraljice, odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica- ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti.
Celog dana je Snežana bila nemirna, jedva čekajući da padne noć. Kad se smrklo, otišla je na obalu jezera, gde je crna ptica već čekala. Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime:
– Sve je oko mene belo: i drveće, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice; samo sam ja od noći crnja. Zato me mori tuga.
Čuvši to, Snežana radosno reče:
– Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću, ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.
Posle ovoga, kraljica je otišla do ledene kule među stenjem, gde je živela Srebrna Zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda bila veoma, veoma stara, pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:
– Dobra Srebrna Zvezdo, ti koja si još mojoj majci odeću tkala, pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.
Tako je molila Snežana, a crna ptica je uzdrhtalo čekala nasred jezera. Kad bi oko ponoći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade tako nepomična. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.
Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi labud na svetu. Drugi su se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.
