„Dete je dete“ – pravilan pristup dečjoj igri

Vaspitači i roditelji se moraju staviti u ulogu saigrača u igrama sa decom, približiti im se.

125

Igra kao osnovna aktivnost dece na predškolskom uzrastu, ima sve karakteristike kojima se podstiče dečiji sveukupni razvoj, zadovoljavaju potrebe i ispoljavaju potencijali. Pravilno osmišljena i organizovana, uz adekvatnu ulogu roditelja, igra ostvaruje svoju edukativnu funkciju.

Izbor igračaka i igara u vrtiću je na vaspitačima, a kod kuće na roditeljima. Ni jedni ni drugi ne bi trebalo da zaborave da je za zdravo i srećno detinjstvo ljubav, nežnost, toplina, druženje i radost nešto što bi trebalo da je stalno prisutno u odgajanju i vaspitavanju dece.
Vaspitači i roditelji se moraju staviti u ulogu saigrača u igrama sa decom, približiti im se.

Decu nikako ne treba zadovoljavati samo skupim poklonima i malim uživanjima, veća je radost zajedno sa detetom napraviti igračku. Odabirom igračke možemo uticati na dete tako što ćemo ga motivisati na igru kojom se podstiče mašta, kreativnost, strpljenje, fina motorika, koordinacija pokreta, socijalizacija.

Igra nije beskonačni niz aktivnosti na koje upisujemo dete, da koristi vreme u kom bi inače bilo zaokupljeno igrom i maštom. Iz dosade zapravo i proizilazi mašta i kreacija novih stvari. Kada ih onemogućavamo da osete nekad i dosadu, boraveći u igraonicama ili stavljanjem pametnih uređaja u njihove ruke, onda se njihovi kreativni potencijali ne razvijaju u dovoljnoj meri. Kada ih ne učimo da igraju lastiš, vije, ćorave bake, školice i kada im ne dozvoljavamo da se penju, vrte u krug i budu na taj način aktivna mi ih udaljavamo od njihove prirode i od pravilnog razvitka.

Pravilan pristup dečijoj igri i njenom korišćenju kako u vrtiću, tako i u porodičnom okruženju, treba da polazi od stanovišta da je igra upravo klica, zametak buduće stvaralačke delatnosti čoveka. Pristup koji roditelji imaju prema detetu i igri može da ima značajan uticaj na detetovo shvatanje sveta i na stvaranje skripta (životnog plana) koji će dete pratiti kroz život. Kroz igru detetu se mogu uputiti dozvole da bude ono što jeste i da ga prihvatamo i volimo takvo kakvo ono već jeste.

Dozvole:

– Detetu se pokazuje da je željeno i voljeno kroz negu i igru sa njim.

– Dozvoljava mu se da bude dete i da se igra na način na koji je odgovarajuć njegovom razvoju i interesovanjima.

– Detetu se ostavlja dovoljno prostora i vremena za igru (samostalno, sa vršnjacima, roditeljima i ostalima)

– Detetu se pružaju mogućnosti za učestvovanje u igrama svojih vršnjaka, recimo svojih rođaka sličnog uzrasta.

– Dete dobija igračke koje želi (ne sve i ne odmah, kao zamena za pažnju i ljubav), bez obzira na to da li odgovaraju polu kojem dete pripada. Detetu se omogućava uvid u sopstvene rodne uloge kroz igračke koje mu se daju, kao i uvid u rodne uloge suprotnog pola. Aktivnosti igre mogu biti rodno neutralne i dete se podstiče na uživanje u igri, a ne na pobedu kao cilj.

– Detetu se pruža prilika da isproba stvari koje ga mogu zanimati.

– Detetovoj igri se posvećuje pažnja i okružuje se pored odraslih i drugom decom sa kojom bi moglo da se igra na istom – dečijem nivou.

– Detetu se dozvoljava da deli sa drugima, u igri se dele igračke, ali i emocije.

– Detetu se nude igre koje su srazmerne uzrastu deteta, igre kojima se igra su izazovne ѕa nivo dečijeg razvitka i nisu previše napredne za njegov nivo razvoja i nose poruku da dete je dovoljno pametno, sposobno i da može da napreduje.

– Detetu se dozvoljava da bude ljuto, tužno, ispoljava emocije, sve, pa i neprijatne emocije – ukoliko oseća gubitak u igri, neko drugi je pobedio i sl. dete slobodno ispoljava adekvatne emocije, ume da izgubi u igri, ali ume i da pobedi i da čestita drugu na fer igri.

Nažalost, postotak dece koja nisu proživela ispunjeno detinjstvo u pravom smislu te reči je sve veći. Jedan od mogućih načina za ispravljanje loših usmerenja od strane roditelja jeste kroz davanje prethodno navedenih Dozvola detetu.

Deca koja su odrastala među odraslima i nisu naučila na kontakt sa grupom vršnjaka bi trebalo da imaju podršku odraslog koji bi ih polako uvodio u igru sa drugom decom i podstrekivao na zajedničku igru.

Deci je potreban boravak napolju, na bezbednim površinama prilagođenim deci, daleko od kompjuterskih ekrana, ali i toliko sveprisutnih igraonica i rođendaonica gde odrasle osobe animiraju decu na ono što bi po pravilu trebalo da je dečija spontana aktivnost, igra i druženje.

Pažnja koja se pruži detetu tokom igre nagrađuje detetovo dalje blagostanje, jer detetu nije neophodna pažnja samo tokom stresnih situacija (tokom detetovog neraspoloženja, bolesti…).

Roditelj se igrajući sa detetom uči da obogaćuje sopstveno unutrašnje Dete i da pritom razrešava i kod sebe neke stvari koje bi možda bile zapostavljene. Time lakše prepoznaje sopstvene potrebe iz detinjstva i lakše mu je da odgovori na njih ukoliko su one potrebne i njegovom detetu.

Igra je aktivnost ѕa koju ne postoji škola, baš kao ni za roditeljstvo, ukoliko zajedno sa detetom učimo da se igramo, mi se zajednički obogaćujemo i razvijamo kvalitetniji i trajniji odnos sa detetom.