Vetar tumara svuda i poznaje ceo svet. Putuje, luduje, a kad se vraća s puta, nosi darove svojim sinovima vetrićima.
Jedne jeseni se zaplete u gustu šumu koja je bila sva zlatna od požutelog lišća. Duva on, a žuto lišće treperi kao da su zlatni dukati nanizani.
Dopalo se to vetru i zatrži od šume nisku zlatnog lišća da je ponese svojim vetrićima.
Zlatna šuma reče:
Tebi je do igre i nestašluka, a ne pitaš koga sve ja čuvam pod svojim zlatnim haljinama. Bolje bi bilo da ideš svojim putem.
Vetar se naljuti, navali na šumu i sve joj lišće pokidai razveje je po blatnjavoj zemlji. A šuma ostade da huji i jauče za svojom zlatnom odećom.
Otada svake jeseni vetar napada šume, kida im lišće i nosi ga kao raznizane dukate.
