Dragan Lukić – Jesenji vetar

Tebi je do igre i nestašluka, a ne pitaš koga sve ja čuvam pod svojim zlatnim haljinama. Bolje bi bilo da ideš svojim putem.

435

Vetar tumara svuda i poznaje ceo svet. Putuje, luduje, a kad se vraća s puta, nosi darove svojim sinovima vetrićima.

Jedne jeseni se zaplete u gustu šumu koja je bila sva zlatna od požutelog lišća. Duva on, a žuto lišće treperi kao da su zlatni dukati nanizani.

Dopalo se to vetru i zatrži od šume nisku zlatnog lišća da je ponese svojim vetrićima.

Zlatna šuma reče:

Tebi je do igre i nestašluka, a ne pitaš koga sve ja čuvam pod svojim zlatnim haljinama. Bolje bi bilo da ideš svojim putem.

Vetar se naljuti, navali na šumu i sve joj lišće pokidai razveje je po blatnjavoj zemlji. A šuma ostade da huji i jauče za svojom zlatnom odećom.

Otada svake jeseni vetar napada šume, kida im lišće i nosi ga kao raznizane dukate.