Vetar i list – igrokaz

Prema priči E. Berbić.

284

NARATOR: Duva prohladan vetar
jesenji…

LIST: Odlazim…

NARATOR: …Zašušta list poslednji
na grani.

VETAR: Kuda?

LIST: Hoću na zemlju. Zovu me moji
žuti drugovi.

VETAR: A zar ti nije lepše da visoko
lepršaš, da se ljuljuškaš….?
Dole je blatnjavo, mokro, prljavo…

LIST: Nije mi lepše… Ovde sam usamljen.

VETAR: Pričaš koješta – ljutnu se vetar. –
Ja čitav svoj život duvam,
lomatam se, jurim, žurim, hujim…
Ponekad zavijam. Uvek sam –
samcat. Da ima neko sa mnom imao
bih protivnika. A ovako…

LIST: Nije sve tako!

NARATOR: … Prekide ga list u hvalisanju.

LIST: Teško usamljenima i
zaboravljenima.

NARATOR: Zamisli se vetar prohladni,
kasnojesenji i prizna sam sebi:

VETAR: Stvarno je tako. Dobro je sirotom
žutom listu, on ima hiljade braće
na zemlji i svi ga rado čekaju da
im se pridruži.

NARATOR: A njega – vetra – nema ko da
poželi ni da mu se obraduje.
Tada on predloži žutom listu
na grani :

VETAR: Budi mi drug, da nisam sam!

LIST: Ne mogu – odgovori list.

VETAR: A zašto? Sa mnom bi ti bilo
uvek lepo i zabavno. Išli bismo
tamo gde tvoji drugovi nikada
nisu bili i neće ići…

LIST: Ne želim… Meni je bolje dole,
ispod drveta.

NARATOR: Na to njegovo odbijanje, vetar se
razljuti, jako dunu, i ponese list
na zemlju, pod drvo. Gledajući ga
kako pada, vetar je bio tužan i
nesrećan, kao nikad do tada.