Bila je zima. Napolju je padao sneg. Baka, šćućurena pored peći, reče dedi:
“Idi u šumu i donesi drva”.
Deda je obukao bundu, na glavu je stavio veliku šubaru, na ruke vunene rukavice, a na noge obuo vunene čizme. Sa sekirom na ramenu krenuo je u šumu. Šuma je bila gusta, a sneg dubok. Deda je sekirom udarao po drveću i sam pričao:
“Ovo je tanko, ovo je predebelo, e ovo ću…”,
i sekirom udari jako po drvetu.
Odjednom se čulo neko mumlanje:
“Ko to tamo lupa?”
A deda će na to:
“Ko to tamo mumla?”
Iza stable se pojavio medved i zamumlao na dedu:
“Zašto me budiš iz zimskog sna? Sad ću da te pojedem!”
“Prvo me, medo, probaj da li sam ukusan, pa me onda pojedi! Šta ćeš prvo: nogu, ruku ili glavu?”
“Daj ruku!” Deda mu je bacio vunenu rukavicu. Medved je zagrizao rukavicu i bacio je.
“Ruka ti ništa ne valja!” Daj glavu!
Deda mu je bacio šubaru. Medved je probao šubaru, pa i nju bacio.
“I glava ti ništa ne valja, daj nogu, možda će ona biti ukusnija.”
Deda je medvedu bacio čizmu.
Medved je zagrizao čizmu i rekao:
“Fuj, deda, mnogo si gadan, ništa ne valjaš, neću da te pojedem!”
Deda je odsekao drvo, vratio se kući i ispričao baki kako je prevario medveda. Baka ga je potapšala po ramenu i rekla :
“Ti si moj mudri dedica!”
