Živeli brat i sestra, petlić i kokica. Otrči petlić u vrt i poče kljuckati zelene ribizle, a koka mu veli:
– Ne jedi Perice! Pričekaj, da ribizla sazri.
Ne sluša petlić, nego kljucka, kljucka i toliko se nakljuckao, da se jedva dovukao kući.
– Oh teško meni! – jauče petlić. – Boli me, sestrice, jako me boli želudac.
Kuvala je kokica petliću čaj od metvice, dodavala je i malo slačičnjaka, i petlić ozdravi.
Ozdravi petlić i ode u polje. Trčao je, skakao, zagrejao se i oznojio i potrčao na potok, da se napije hladne vode.
Opominje ga kokica:
– Ne pij, Perice! Pričekaj da se rashladiš!
Ne posluša petlić, nego se napije hladne vode. Poče da ga trese groznica i kokica ga povede kući. Otrča po lekara a on mu prepiše gorke lekove. Dugo je petlić ležao.
Pred zimu petlić ozdravi i vidi da se reka pokrila ledom. Petlić ode da se kliže. Kokica poviče za njim:
– Pričekaj, Perice, da se reka sasvim smrzne. Led je sad još sasvim tanak, udavićeš se.
Ne posluša petlić, nego se poče klizati.
Led se prolomi i petlić pljusnu u vodu…
Ruska narodna priča
(Preveo: S.J. Srečanin)
Priredila: Mala Škola
