Kako promeniti vrtićki (školski) sistem koji, očigledno, ne valja

Da se vrati autoritet vaspitaču/ici, učitelju/ici i nastavniku/ici! A stručnjaci da ne povlađuju roditeljima!

556
Izvor: freepik
Poštovane koleginice i kolege,

Još uvek se svi loše osećamo zbog nesreće koja nas je snašla, celu naciju, ali nešto treba da se uradi da se ovakva tragedija ne bi ponovila. Čekao sam ovih dana da ovi odozgo pošalju neku poruku, uputstvo. To se nije desilo. Pitao sam i nekoliko kolega iz drugih škola po gradu da li je stigao neki dopis, šta i kako dalje treba da se radi. Dobili su neke uopštene odgovore.

Zašto nam ovi odozgo ne rekoše : Manite se projekata. Manite se slikanja dece. To ne daje rezultate. Pričajte sa decom. Pričajte sa roditeljima.

Da li je moguće da “odozgo“ ništa nije stiglo? Moguće je. I desilo se.

Umesto toga, oni se ponašaju kao da se ništa nije desilo. Znači, i mi treba da se pravimo da se ništa nije desilo.

Kako ništa, bre?

Zato ćemo mi da napišemo šta treba da se uradi. Sami sebi ćemo pomoći. I deci.

Evo, šta može da se uradi : Ujutro, kad primimo svu decu iz grupe – ovako ćemo im reći. Deco, uhvatite se za ruke i napravite krug. ( Ne – da svako radi šta hoće – po godinama uzleta.) Nego da se napravi krug.

-Zažmurite sada. Udahnite polako. Izdahnite polako. Sada ste na bezbednom mestu. Ništa loše neće vam se desiti. Otvorite oči. Sada će nam ovo dete reći ( i već šta hoćete da pričate). Pa svi u krugu da kažu šta misle. Da svako sačeka svakog. Lepo i po redu. Možemo ih pitati da li se plaše. Možemo im reći da smo mi tu da ih čuvamo. Možemo reći roditeljima da smo mi tu da ih čuvamo. Izvoditi decu napolje. Kad god možemo. Puštati muziku. Blagu i tihu. Bez maničnog pravljenja fotki.

Potrebno je ublažiti traumu koja je zadesila celu naciju. Ništa nam niste poslali takvo da pročitamo. Ej, bre. Ništa.

E, sad, malo mi da kažemo koju. Da li funcionišu Timovi?

Očigledno – ne. Rasformirajte sve. Odmah. Sad.

Da li funkcioniše papirologija? Očigledno – ne. Ukinuti. Odmah.

Šta može da se uradi? Čitajte dole.

Da se vrati autoritet vaspitaču/ici, učitelju/ici i nastavniku/ici.

Počnite već sutra.

Pa kada roditelju kaže neko od prosvetnih radnika : Vaše dete je danas reklo to i to, uradilo to i to -da se ne nađe uvređen. Nego da pocrveni. Da se ne pita : Kako on/a može tako da priča o mom detetu? Pa može. Jer to i jeste njegov posao. Kao što ti lekar kaže : Smanjite alkohol. A zidar kaže : -Treba još 50 cigli za ovaj zid. A automehaničar ti kaže : -Treba da promenimo amortizere. Samo mi u prosveti treba da ćutimo svima.

A stručnjaci da ne povlađuju roditeljima. Jer vidimo rezultate takvog rada. Poražavajući su. Ili mislite da nisu poražavajući?

Druga stvar, ne treba mi policajac. Ni za vreme ratova 90-tih, ni za vreme bombardovanja nisu u školama bili policajci. Ne trebaju ni sada. Nemojte od škole praviti ratne zone. To su deca. Njima treba autoritet. Vratite autoritet prosvetnim radnicima.Trebaju im jasne granice ponašanja.

Zašto im treba autoritet? Ako ni zbog čega drugog, onda da bi mogli da se pobune protiv njega, kada sazreju.

Zašto ste oduzeli autoritet prosvetnim radnicima?

Ne znate kako ste oduzeli autoritet?

Zakonima, propisima i uredbama kojima ste vezali ruke prosvetnim radnicima da ništa ne smeju reći loše o detetu. Da ne smeju da daju lošu ocenu – jer to škodi ugledu škole. Propisima kojima ste dozvolili da roditelj može anonimno da prijavi učitelja. I šta da uradi čovek? Da ima autoritet? Da ima integritet? Pa izgubiće posao. Na kraju se povuče. I ne kaže ništa. I pokloni ocenu. I ćuti na bezobrazluk. I došli smo do ovoga. Do tragedije. I dalje treba da ćutimo?

Opisaću vam kako se to rešavalo do pre samo 25 godina. I unazad – kada sam išao u Osnovnu. Onaj nastavnik, koga sam pominjao, bi se baš u tom trenutku kada dete ulazi u školu, nekako našao u hodniku. Video bi da nešto nije u redu. Odmah bi video. Pa bi rekao (ovim rečima) : Dođi de, ovamo, momče. Već tu bi se dete pokolebalo. Zove ga nastavnik. Mislite da bi se taj nastavnik uplašio? Nema šanse. On je zakon u školi. Ende.

Nastavnik :- Šta si to doneo u školu?

Dete bi oborilo glavu.

Nastavnik : -Daj mi to gvožđe ovamo. Dete pruža ruku i daje pištolj.

Nastavnik: -Šta još imaš u torbi? Dete daje i Molotovljev koktel.

Sada ćute obojica. Nastavnik smišlja šta dalje. Ozbiljna je stvar u pitanju.

Nastavnik (blažim tonom) :- Je li, ovaj, šta imaš sad?

Dete : – Istoriju.

Nastavnik: – Trk na čas. Pričaćemo još o ovome.

Dete oborene glave odlazi na čas – srećno što se ovako jeftino izvuklo. A nastavnik procenjuje da li da ga kaže roditeljima ili ne. Jer on nije voleo baš da cinkari decu. Verovatno bi zvao oca da kaže : Onaj tvoj doneo pištolj u školu. Malo ti pripazi na njega. Mislite da bi roditelj rekao : – Šta ti moje dete…? Nema šanse. Nego bi crveneo pred nastavnikom. E, dok se to ne vrati, neće biti dobro.

Tako bi to bilo sa nastavnikom Đurićem, kao sad da gledam.

Sad će neko pomisliti da je taj nastavnik imao 2 metra i 12o kg. Jok, bre. Bio je suv k’o grana, visok oko 170 cm. Ali je samim svojim stavom delovao tako. Ima li sada takvih? Nemoguće je da se sada takvi ne rađaju, nego ih sistem guši i urušava im autoritet. A treba u svakoj školi da postoji bar jedan.

I šta je falilo tome? Nije bilo dečjih prava, jel da?

Pa izvolite stručnjaci, počnite da sprovodite ovo u delo. Na TV, pišite tekstove u medijima, organizujte seminare i već šta treba. To može da se uradi za par meseci, najviše 6 meseci. Ako hoćete bezbednost. Ende.

Autor: Zoran Petrović