Nastavak mog prethodnog teksta „Zašto vaspitač nije lako biti?“, samo sada sa osvrtom na to „Kako gledamo na vaspitače?“
Na vaspitače i učitelje generalno ne gledamo kao na obične ljude već kao na svemoguća bića.
Vaspitači i učitelji su u mašti većine ljudi super junaci, koji sve mogu, znaju i umeju.
Koliko puta smo čuli da se za nekog vaspitača u razgovoru izgovori ona čuvena rečenica sa posebnim naglaskom zanimanja: „Pa to je bre ona VASPITAČICA (Mira) gde se ta reč „VASPITAČICA“ toliko raširi i naglasi kao nešto sto je najviše ističe i izdvaja, kao da ona nema drugi identitet. Sve ono drugo što je ona totalno nestaje i gubi se.
I stvarni je tako.. i oduvek je tako… totalno se zaboravlja da su i vaspitači normalni ljudi od krvi i mesa, da i oni imaju osećanja i emocije.
Po mišljenju većine ljudi, a ne samo dece oni su „samo vaspitači“ i oni ustvari u vrtiću žive. U glavama svih njih, negde u podsvesti, oni nemaju drugih uloga osim te što su vaspitači dece.
A ustvari toliko toga je i jedan vaspitač, i jedan učitelj, nastavnik ili lekar.
Žena vaspitač je i žena, majka, sestra, ćerka, tetka…
Muškarac vaspitač je i otac, brat, sin…
Ali ne u ljudskim glavama oni sve mogu znaju i umeju, oni su dobre vile – brzopomocici pa čak i „instant“ rešenja.
Samo se malo cene.
Skoro me je jedna prodavačica u butiku podsetila na moj prvi posao u dečjoj igraonici. Ona me se seća posle 10 i više godina. Značila sam njenom detetu, koje je u to vreme pohađalo tu ustanovu, značila sam njoj. Dete se osećalo sigurno i prihvaćeno a samim tim i ona je bila zadovoljna.
Posle deset i više godina takvo saznanje razgaljuje dušu.
A da nas samo malo vise podsećaju na sva ta dobra dela i malo više cene, videli bi kako vaspitač cveta i daje najviše od sebe što može. Isto važi i za učitelje i nastavnike.
Da je toga više i među kolegama i roditeljima, da nam je kultura na takvom nivou, sve bi bilo dosta lakše i lepše. Onda bi i mogli da se držimo one stare izreke u pedagogiji „Sve u najboljem interesu deteta“.
Do tada….
Ja nisam samo VASPITAČ,
Ja nisam samo pisac,
Ja nisam samo bloger…
Ja sam toliko toga drugog da bih mogla da dozvolim da samo jedna profesija oslikava moju ličnost.
Ja imam vrline, ja imam mane, kao i svak, ja nisam savršena i ne treba da budem.
Čovek se svaki dan menja i treba da je tako. Svaki dan nešto novo saznaje, uči i ne može da bude isto što je juče bio.
I na kraju svi smo mi ljudi, sa mnoštvo uloga ali je jedna najteža biti i ostati ČOVEK.
Bilo kako bilo, nekom će biti važnije slovne greške u tekstu koje je pisac napravio, Bože zdravlja
A šta vi mislite na ovu temu?
Autor teksta: Snežana Crnogorčević
