Zar nisu zaslužile vaspitačice, učiteljice, nastavnice i profesorke – beneficirani radni staž?

Zar nisu zaslužile vaspitačice, učiteljice, nastavnice i profesorke – beneficirani radni staž? Zašto onda vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori – moraju da ostave svoju dušu i svoje kosti za katedrom? U školi, vrtiću…

4370

Prijatelji dragi, nemojte me pogrešno shvatiti… Poštujem propise, vozim “školski” – po svim pravilima, nisam neko ko krši zakon i svoju decu učim da se autoritet, pravila i zakoni moraju poštovati… Ali…

Ne može, jedna vaspitačica, učiteljica, nastavnica ili profesorka, koja radi sa decom – da se poredi sa prodavačicom u prehrambenoj prodavnici, konobaricom ili šalterskom službenicom..

Ne može se jedan vaspitač, učitelj, nastavnik ili profesor – koji radi sa decom – porediti sa električarem, automehaničarem….

Ne može, niti će moći ikada…

Nemojte me pogrešno shvatiti – ne potcenjujem, niti omalovažavam žene koje rade u banakama, poštama, restoranima… Ne potcenjujem njihove profesije. Bila sam u njihovoj poziciji, radila sam iste te poslove.

Ne potcenjujem posao pekara, automehaničara, električara… Mnogi moji prijatelji su – zanatlije, trgovci, “radnička klasa”…

Ali, baš zbog toga i mogu da kažem – nije isto. I ne može biti isto.

Ljudi koje rade sa decom “oblikuju” mališane u dobre, pametne i obrazovane ljude… Oni su ti koje nama, roditeljima, pomažu da im usadimo prave vrednosti, da ih izvedemo na pravi put… Oni su autoritet, podrška i uteha, našoj deci – kada mi nismo tu…

Zbog toga – nije isto. I ne može biti isto!

Deca nisu glavica kupusa, paket mleka ili kutija keksa – koju treba složiti na policu. Deca nisu poslužavnik pića, koji treba odneti do gosta. Deca nisu račun za komunalije ili struju.

Svako dete je jedan život. Možda sportski šampion, ili Nobelovac… Možda apotekar, ili mesar… Svejedno.

Dete je život.

Ljudi koji rade sa decom – neguju i vaspitavaju… Čuvaju i podstiču taj život. Spašavaju ih, tako što ih izvode na pravi put…

I policajci čuvaju živote. I vatrogasci spašavaju živote.

Zar onda nisu zaslužile vaspitačice, učiteljice, nastavnice i profesorke – beneficirani radni staž? Zašto onda vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori – moraju da ostave svoju dušu i svoje kosti za katedrom? U školi, vrtiću…

Nije isto, znam… Ali, i jeste… Zar ne?

Autor: Ana Pavlović