„Hajde da prestanemo samo da mislimo na ocene, nagrade, medalje. Da dajemo ljubav kroz patike, skupe telefone i markiranu garderobu“

Tačno je da se deca rađaju sa karakterom, sklonostima i da je narav nešto što ne možemo menjati. Ali mnogo toga možemo da ublažimo i kanališemo

70

Moralo je da pukne. Svi su šokirani. Ja ne.

Dete od četrnaest godina je pucalo u osnovnoj školi. Centar Beograda. Srbija, zemlja u kojoj se svašta dogadja i u kojoj smo na sve navikli, trgla se.

Jedno dete je pucalo. Koliko je dece koja pucaju u sebi, koja će pucati u sebe?Imamo novu normalnost, prihvatili da je ocena jedina norma po kojoj vrednujemo i delimo decu.

Loš đak je automatski loš drug, loše dete, loš čovek. Škola je nekad bila vaspitno -obrazovna ustanova. Sad je samo obrazovna, mada je i to diskutabilno.Jedna poznanica, inače fakultetski obrazovana je to najbolje objasnila; ova zemlja ima previše intelektualaca, premalo zanatlija, zato je sistem postavio zahteve koji obeshrabruje i iscrpljuje decu, primoravajući da spuste kriterijume za budućnost. Pojedini roditelji to ne shvataju,za njih su ocene manje od petice poraz. Izmučeni poslom, sopstvenim ambicijama, nemaju strpljenja za PRAVE dečije probleme. Barem većina.

Jednom sam pisala, davno kako se postaje autoritet. Tačno je da se deca rađaju sa karakterom, sklonostima i da je narav nešto što ne možemo menjati. Ali mnogo toga možemo da ublažimo i kanališemo. Možemo da postavimo granice, možemo da kaznimo, možemo da se suprotstavimo nerealnim željama. Ali iza svega što činimo mora da se oseti ljubav. Dete mora da oseti da je voljeno. I da smo uz njega iako je napravilo male greške. Jer ako nismo, praviće velike jednog dana. Nosiće masku napravljenu od naših očekivanja i želja i mi nećemo prepoznati ono što se krije iza te maske.

Hajde da prestanemo samo da mislimo na ocene, nagrade, medalje. Da dajemo ljubav kroz patike, skupe telefone i markiranu garderobu. Hajde da prestanemo da decu posmatramo kroz JOB, broj, razred i odeljenje.To su budući odrasli. Oni koji će voditi računa o nama kad ostarimo. Ili neće.. Hajde da stvaramo ljude od onih od kojih ćemo očekivati ljudskost kad postanemo nemoćni i kad budemo zavisili od njih, kao što sad oni zavise od nas. Nije pitanje kakav im svet ostavljamo, već kakve ih ostavljamo ovom svetu.

„Danas“ su izgubljeni životi. Pre svih život je izgubio dečak koji je pucao.
Za njega je kasno. Nije za svu decu. Za nas je poslednji trenutak da naučimo lekciju.
Šteta što uvek učimo na teži način.

Autor: Ana Cakić