Maleni pastir čuvao svoje ovce jednog nedeljnog jutra, kada su se začula crkvena zvona! Gledajući ljude kako prolaze pored pašnjaka, gde se on nalazio sa svojim ovcama, dečak pomisli:
„Tako bih želeo razgovarati sa Bogom! Šta bih ja mogao reći Bogu kada ne znam ni jednu molitvu?“
Međutim, dečak klekne i počne recitovati redom slova iz azbuke! Ponavljao je on ovu „svoju“ molitvu, dok su ljudi prolazili pored njega!
Jedan od prolaznika prekine dečaka:
„Šta to radiš, dečače?“, upita ga.
„Molim se, gospodine!“, odgovori dečak.
Čovek se iznenadi: „Ali zašto recituješ slova iz azbuke?“
Dečak mu objasni: „Ja vam, gospodine, ne znam ni jednu molitvu, ali želim da Bog vodi brigu o meni i da mi pomogne brinuti se o ovcama! Pa sam pomislio, ako kažem sve što znam, Bog će posložiti slova zajedno u reči, jer On zna sve što bih ja trebao reći.“
Čovek se nasmeši i produži svoj put ka crkvi, znajući da je taj dan čuo najlepšu molitvu.✞ ✞ ✞
