NARATOR:
Učitelj Sava
mnogo je putovao
ljude hrabrio
savete im davao.
Tako stiže do lađe neke
i reče:
SVETI SAVA:
– Putovaću u zemlje
neke daleke!
NARATOR:
More se penilo,
vetar je duvao,
al Svetog Savu,
je sam Bog od
nevolja čuvao.
Iznenada na obali
se pred njim
pustinjak stvori.
skačući preko jame
samo ove reči govori:
PUSTINJAK:
Ovo Bogu ovo meni,
Ovo Bogu, ovo meni.
SVETI SAVA:
– Bog s tobom starče –
Ja sam Sveti Sava.
Što skačeš tako zabadava.
PUSTINJAK:
– Bogu se molim,
povazdan,
I tako svako veče
i svaki dan.
SVETI SAVA:
– Bogu se moliš
kad Očenaš govoriš.
PUSTINJAK:
– Ah, ja to ne znam
Nauči me.
SVETI SAVA :
– Hoću, Očenaš,
se ovako kazuje.
NARATOR:
Nauči ga Sveti Sava molitvi,
i pustinjaku se to mnogo svidi.
Učitelj Sava s njim se pozdravi,
uputi mu još koju reč
i put dalje nastavi:
SVETI SAVA:
– Zbogom ostaj,
ja odoh
čekaju me putevi i
ljudi novi
kojima treba da pomognem
i u nevolji da im se nađem.
NARATOR:
Al pustinjak ubrzo
molitvu zaboravi
pa morem poče hodati
i učitelja Savu dozivati.
PUSTINJAK:
Vrati se učitelju,
zaboravio sam Očenaš
pouči me ponovo,
kako ću se moliti
našem stvoritelju.
NARATOR:
Kad Sava vide
kako pustinjak morem hoda
on reče:
SVETI SAVA
– Kad tebe s tom molitvom
ovako drži voda,
tebi druga molitva ne treba,
Bog ti je poslao dar s neba.
Stoga se kao i dosad moli,
i zapamti:
Bog dobre i časne ljude voli!
NARATOR:
I nastavi Sava svoje putovanje
darujući ljudima i veru i znanje.
Preuzeto: Zelena učionica
