„U najboljem interesu deteta“ iliti vaspitač kao radna snaga

Svaki vaspitač može da napiše knjigu dečjih dogodovština. Koliko  god da je odgovorno zanimanje, osećaj je nezamenljiv.

1702
Izvor: shutterstock

Nekada se zanimanje vaspitača (kao i učitelja) uvažavalo i poštovalo. Do danas se mnogo toga promenilo. Ide se na to da vaspitači postanu samo čuvari dece a da se deca prepuste sama sebi (što se možda već i desilo). Pravi vaspitači razumeju značaj učitelja i drugih stručnih saradnika i međusobno se pomažu, sve u najboljem interesu deteta.

Pravi učitelji razumeju značaj vaspitača i drugih stručnih saradnika i održavaju međusobne kontakte, takođe. Tamo gde je vaspitač u predškolskom napravio propust i nije dete pravilno usmerio, učitelj u prvom razredu će s pravom skrenuti pažnju na ono što dete nije naučilo i što se samim tim ne uklapa sa drugom decom.

I u vrtiću i u mlađem školskom uzrastu, metod rada je igra, samo su u vrtiću aktivnosti, a u školi čas!

Smatram da je profesija vaspitača umetnost, spoj nespojivog, hiljadu profesija u jednoj, vaspitač daje sebe na sceni. Njegova pozornica je radna soba vrtića. Svaki vaspitač može da napiše knjigu dečjih dogodovština. Koliko  god da je odgovorno zanimanje, osećaj je nezamenljiv.

A u nekom trenutku je omalovažen. I zato treba skrenuti pažnju na par stvari..

Već smo dovoljno omalovaženi kao „prosvetni radnici“, koliko je samo vaspitača na birou rada po unutrašnjosti, da ne spominjem kolika se mizerna plata daje u privatnim vrtićima (25 000 dinara – ako izađe do 35 000 dinara – uspeh je), da ne govorimo da im se deli jednokratna „pomoć“ … ups još nismo ni prosveta. Da li se vi zapitate da li to nama treba pomoc ili smo samo poniženi…? Jer je sramota šta se radi i grehota šta se pravi od divne profesije vaspitača koja stvara sve one ostale profesije i čoveka uopste..

I ko se pametan nađe da kaže da vaspitači nisu deo prosvete. Pa svi smo mi deo sistema vaspitanja i obrazovanja u kojoj je dete centar svega kao i njegove potrebe i interesovanja. Vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori. 

Zato nam najbolji i odlaze u neke druge zemlje i ne pitajte zašto? Ko će raditi za platu od 30 000 dinara, u vrtiću koji traži radnu snagu koja može da „potegne“ u grupama od tridesetoro dece umesto dobrog vaspitača koji će detetu utabati staze i za školu i za život. Pritom je omalovažen i od svih i nevidljiv.

Ne mirim se sa tim da je vaspitač puka radna snaga koja čuva decu samo, ne mirim se sa omalovažavanjem profesije vaspitača niti ijedne druge. ZNA SE ŠTA JE VASPITAČ – Osoba koja uči kroz igru sa decom stvarajući čoveka. ISTO TAKO ZNA SE ŠTA SE PODRAZUMEVA POD TERMINOM „RADNA SNAGA„- snaga radnika za obavljanje fizičkih poslova manje ili veće težine.

I zato ne mešajmo pojmove. I ne omalovažavajmo ni vaspitača, niti nekog radnika u fabrici. Jer sva zanimanja su važna a posebno ona koja stvaraju prvenstveno čoveka ali i sva druga zanimanja. 

Direktori vrtića imaju veliku odgovornost da ne pomešaju stvari, ukoliko oni odlučuju sa svoje pozicije a ne neko drugi. Jer kako se kaže „U najboljem interesu deteta“. Ja to ovde nigde ne vidim. Ako grešim ispravite me.

Neka stvarno bude „U interesu deteta“ a ne u interesu korupcije i nekih drugih stvari koje to ni najmanje nisu.