U davna vremena, onda kad još ne beše ni Meseca – nije bilo ni smrti. U ta davna vremena, s neba je visio lanac. Kad bi se ljudi umorili od života, penjali bi se uz taj lanac na nebo iznad oblaka.
U ta davna vremena živeo je dobar i vredan kovač. Živeo je i radio ali nije bio zadovoljan životom. Imao je samo kćeri. Nije imao sina koji bi mu pomogao. Morao je sve sam da radi.
Mučio se tako vredni kovač. Kad više nije mogao, rekao je ljudima:
– Dosta mi je svega, idem na nebo!
A ljudi su ga zadržavali:
– Pričekaj još malo. Dobićeš sina i biće ti lakše.
I kovač posluša ljude i osta na zemlji. Ali sina nije dobio. I mučio se sve više…
I jednom, kad je zagrejao i kovao komad gvožđa, kovač se naljuti i ode na nebo. Za njim se, uz onaj lanac, popeše i njegove kćeri. Pokupiše lanac i rekoše:
– Neka se posle nas niko više ne popnena nebo!
I od toga doba ljudi počeše da umiru. Nije više bilo lanca na nebu.
Od onog gvožđa, koje je kovač poneo na nebo, postade Mesec. Pored Meseca mogu se, kad je nebo vedro, videti i dve male zvezdice. To su kovačeve kćeri.
Bajka iz Sijera Leone
Tekst priredila: Mala škola
