Srbe Kosovce snađe jedne godine strašna nevolja. Zađe neka boleština među njihova velika stada, te im ovce stanu naglo manjkavati. Oni se počnu moliti Svetome Savi da im pomogne u nevolji i da im sačuva stada. Sveti Sava primi njihovu iskrenu molitvu, obuče se u kaluđersko odelo i krene sa svojim ocem Svetim Simeunom među Kosovce.
Idući tako prođu pored dva rođena brata koji su baš tada delili imanje što im je od oca ostalo. Sveti Sava prođe pored njih i ne kaže im ništa. To padne u oči Svetom Simeunu pa upita Svetog Savu: “Zašto, sinko, ništa ne kaza onoj dvojici pored kojih malo pre prođosmo kad ništa rđavo ne činjahu”. Sveti Sava odgovori ocu: “Ti, oče, reče, da oni ništa rđavo ne činjahu, a zar ne vide da dele imanje koje im je od oca ostalo, a time između sebe svađu, mržnju, zavist, pakost, te će tako brzo osiromašiti i nikad više neće živeti u bratskoj slozi, miru i ljubavi. Eto zato ih ne pozdravih, kad pored njih prođoh.”
Putujući tako prođu pored nekoliko ljudi koji su sedeli kraj kazana i pili rakiju. Sveti Sava prođe i pored njih i ništa ne progovori. “A zašto, sinko, ovima ništa ne reče, kad ljudi mirno seđahu”? – reče Sveti Simeun Svetome Savi. Ti, oče, reče, da su to mirni ljudi, a ovi su najnemirniji od svih ostalih koje može zemlja da rodi. Sede, besposliče i piju otrovnu rakiju, pa se povazdan grde, psuju i biju, pa posle od njih imaju muku i Bog i dobri ljudi. Zato ih ne pozdravih, kad pored njih prođoh.”
Tekst priredila: Mala škola