Kada je Sveti Sava putovao po zemlji, pođe jednom kroz neku šumu i najedanput iskoči pred njega vuk, koji mu odmah zađe za leđa. Sveti Sava okrene se da vidi kuda vuk ode. A kad ga vide pored sebe, đe baš u njega gleda, on se malo poplaši pa počne ići napred, a vuk pođe za njim. Tako ti ova dva druga pozadugo putovaše dok ne stignu do jednih torova. Tu u blizini zaustave se. Sveti Sava počne ložiti vatru, a vuk je neprestano više njega stajao.
Kad Sveti Sava naloži vatru, onda poviče: “Valaj. Drruže, baš nam je ovde dobro, još samo kad bi imali mesa, ne bi nam trebao divniji i lepši konak”. Čim to vujo čuje, on se zaigra, pa pravo odleti torovima. Tu ti vujo probere najbolju ovcu, uprti na leđa, pa nos, nos pravo Svetom Savi, i kada stigne do njega domah je zakolje. A Sveti Sava odere je pa oseče sebi ponajbolji komad te ispeče na vatri, a ostalo dade svome drugu; pa ga još blagoslovi i celu njegovu pasminu da vazda u plenu izbiraju najbolje ovce. Te od tada je ostalo da vukovi probiraju i hvataju najbolje ovce.
