„Jedan dečkić je upitao svoju majku: Zašto plačeš?
– Zato što sam žena – odgovorila mu je.
– Ne razumem – rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: Nikada i nećeš.
Kasnije je upitao oca:
– Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?
– Sve žene plaču bez ikakvog razloga – bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču. Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
– Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?
Bog odgovori:
Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
1. Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
2. Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porođaj i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
3. Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućava da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
4. Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njeno dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
5. Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao sam joj je suzu da je isplače. To je samo njeno na korišćenje kad god joj zatreba“.