„Simbolično nazvane „Godine uzleta”, nove osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja prepoznaju značaj predškolskog doba u razvijanju sposobnosti za celoživotno učenje, kao što su samopouzdanje, otvorenost, radoznalost, istrajnost, otpornost i kreativnost.
Programi u vrtićima nastaju zajedničkim učestvovanjem dece i odraslih u prostoru koji je inspirativan za dete.
One promovišu programe koji nastaju kroz zajedničko učestvovanje, u prostoru koji je inspirativan i provokativan za dete i gde ono može slobodno da istražuje, da se igra, da promišlja, da sarađuje sa drugima, isprobava i upoznaje svet oko sebe.
Idući logikom zdravog razuma školski program bi trebao da se nadovezuje na program koji se realizuje u predškolskim ustanovama.
Vaspitanje i obrazovanje bi trebalo da ima neku postupnost i nadogradnju tokom odrastanja mladih naraštaja poput gradnje kuće. Samim ti predškolsko vaspitanje je temelj na koji se postavljaju zidovi a krov bi treba da predstavlja univerzitete. Međutim u praksi to nije tako.
Deca koja su u predškolskoj ustanovi slobodno šetala po prostoru, istraživala, bavila se onim što ih interesuje dolaze u školu gde važe sasvim druga pravila. Imaju svoje određeno mesto, svog para u klupi i moraju da sede 45 minuta. Moraju da prate tok nastave kako je učiteljica odredila a ne da biraju. Ne mogu na času matematike da crtaju ili da odu u drugu sobu. Tu se odmah na početku stvara otpor jer nisu dovoljno pripremljeni. U razgovoru od učiteljica saznajemo da prođe u više od mesec dana adaptacije na novu sredinu.
Nauče sva deca do kraja godine da čitaju i pišu ali uz veliki trud dece i roditelja. Zašto roditelja? Pa i mi smo išli u školu i roditelji nam nisu pomagali kao sada.
Današnji programi su mnogo obimniji nego pre a deca su sve nesamostalnija. Tu su i telefoni, računari koji im sve više odvlače pažnju od učenja. Napomenula bih i preambucioznist roditelja. Svi hoće da im dete bude odlično. Verujte ima i takvih odeljenja. Pa to je nerealno. U moje vreme na prste jedne ruke su se mogli izbrojati odlični đaci a sigurno nismo bili manje inteligentni.
Danas se sve više uči za ocene a ne za znanje što je pogrešno, jer ocene su samo oznake i ne prikazuju realno znanje. Velika je i prezaštićenost dece pa umesto da dete samo zapamti šta ima za domaći odmah se znanje šalje na Viber grupu.
Radno vreme roditelja je tako da skoro ceo dan ostaje na poslu pa ko ima novca plaća privatne časove a to je često učiteljica iz iste škole. Roditeljska ambicioznost (časovi plesa, jezika, sporta, muzike) oduzima takođe mnogo vremena deci pa uveče onako umorni roditelji pomažu umornoj deci.
U cilju dobrobiti dece predškolski i školski program treba da se što pre usklade i prate jedan drugi.
Pročitala sam da u Crnoj Gori osnovno školovanje traje 9 godina. U prvi razred se kreće od 6 godina i to je u stvari onaj pripremni program.
Na kraju bi dodala da roditelji ne treba da organizuju neke specijalne pripreme sa decom. Dovoljno je da više vremena provode sa njima da pričaju, šetaju, igraju razne igre koje će doprineti bržem uklapanju u školski sistem. Internet je prepun raznih predloga igara za buduće prvake.
Autor teksta: Čedislavka Popović
