Kako je ovo tužno…
Prosvetom se bave ljudi koji JAKO VOLE svoj posao, rad sa decom, kreativnost, istraživanje…
Nažalost, to je ubijeno besmislenom koncepcijom, nakaradnim programima, nemogućim zahtevima od prosvete.
Sve je više teorije (potpuno nepotrebne i bespredmetne) a sve manje prakse i neposrednog bavljenja sa decom.
Prosvetni radnik je demotivisan, ubijen u pojam, nepoštovan, srozan, omalovažen i od društva, dece, roditelja. Ako kaze istinu o svemu, bice izopšten, smejaće mu se, biće proteran. Trpljenje, više godina, sklanjanje, ne može a da se ne odrazi na sve, a posebno na entuzijazam i rad. Bedna plata, rad subotom i nedeljom (glupavi seminari) koji u praksi daju, to što daju zadnjih godina. Ma, kome to treba?
Trebaju nam deca koja će biti prilagođenija, deca koja će biti srećna u školi, sa drugarima; nasmejan, prijateljski nastrojen, stručan predavač; roditelj koji nece ‘silovati’ svoje dete da bude vukovac, već da prihvati njegov uspeh, kakav god je.
Mladi ne žele, da rade pod pritiskom, ucenom roditelja, za smešnu platu. A, od učitelja se zahteva da završe i master studije.
Pa ko je lud, da sebe dovede u taj položaj i da 40 godina to trpi? Svi treba da pobegnu, pa bilo gde, pa će onda neko da se zamisli.
Tekst: Ljiljana Nenadović
